Ове године ЈКП Водовод Лесковац даје фокус на ових 1% воде и даље поступање са њом а то су :

1. изградња недостајуће инфраструктуре
2. заштита површинских и подземних издани на које, нажалост, мало ко обраћа пажњу
3. подизање свести људи о значају воде и правилном руковању

Статистички подаци говоре да је проценат прикључености становништва на јавне системе водоснабдевања у Србији без Косова и Метохије у 2002. око 76%, данас је већи од 80%, уз присутан даљи тренд повећања (значајним делом као последица миграције из села у град).

У граду Лесквцу укупна дужина водоводне мреже 420км.

При чему је изграђена водоводна мрежа на територији града Лесковца на задовољавајућем нивоу, нарочито је предност што је израђен стартешки хидраулички прстен око града којим се гарантује довољна количина и притисак воде у систему.

У 39 насеља изграђена је водоводна мрежа којим се дистрибуира вода из контролисаног извора акумулације „Барје“ и уредно контролише у акредитованим лабориторијама између осталих стално праћење спроводи ЗЗЈЗ Лесковац.

Проблем је што постоји велики број насеља која нису покривена инфраструктуром те становништво нема могућност прикључења, већ користи воду из сопствених водозахвата или планинских извора који нису контролисани од стране овлашћених институција.

Значи приоритет је изградња мреже нарочито у насељима која имају могућност прикључења на водосистем „Барје“.

Од укупне дужине водоводне мреже само 10% је од азбест цемента, јер је извршена реконструкција постојеће водоводне мреже из кредитне немачке kfw банке када је уложено 5 милиона евра у реконструкцију старе и дотрајале водоводне мреже укупне дужине 30 (проверити колико је укупно извршена реконструкција са западним водоводом) км. Већим делом је мрежа била од салонита. Водовод до 2026. враћа кредит по овом основу.

Следећи сегмент стартегије је заштита површинских и подзмених издани као изворишта за снабдевање водом. Лесковац се до 2011 године снабдевао водом из подзменог изворишта, када је изградњом акумулације и фабрике за прераду воде „Горина“ омогућено снабдевање из површинског водотока реке Ветернице. Наиме изграђена је вишенаменска акумулација која је поред основне функције одбране града Лесковца од поплаве, добила значају улогу снабдевања становништва водом за пиће. Користан запремински простор акумулације омогућава снабдевање водом која са изграђеним капацитетима фабрике “Горина“ износи 840 л/с. У овом тренутку у експлоатацији је од 250 до 300 л/с воде која се дистрибуира корисницима. Водосистем „Барје“ је регионалног каректера што значи да својим капацитеом може да задовољи потребе становништва и околних општина Власотинца, Лебана и Грделице здравом водом за пиће. На томе треба радити у циљу трајног решење проблема водоснабдевања околних општина.

При употреби воде, неминовно је настајање отпадних вода. Оне морају да се адекватно пречишћавају да би се вратиле у природни водни ресурс.

Статистика

• 50% текућих вода је трајно уништено.
• Човеку је неопходно минимум 50 литара воде дневно - за пиће, прање, кување и санитарије.
• Још 1990. године милијарду људи на планети није имало тај минимум.

Зато је други врло значајан фокус заштита изворишта за водоснабдевање и то нарочито површинског изворишта.

Наиме установљене су зоне санитарне заштите за саму акумулацију „Барје“ према важећој законског регулативи, при чему је неопходно да се у истим недозволи незаконите радње како би се акумулацији продужио животни век.

То подразумева контролисану градњу, испуштање отпадних вода из објеката, забрану риболова и бављења осталих спортова који могу угрозити квалитет воде, испуштање индустријских отпадних вода, сеча шума, oбрађивање земљишта и употреба свих врста ђубрива, пестицида, хербицида и инсектицида.

Појас око водозахвата акумулације „Барје“ има карактер строге заштите и у њему се успоставља режим строгог санитарног надзора, чиме се спречава неконтролисан приступ неовлашћеним лицима и случајно или намерно загађење изворишта, као и паркирање возила и камп-приколица, камповање, коришћење пловних објеката, купање, риболов недозвољеним средствима, паљење ватре, бацање отпада, пластичне амбалаже, изградње нових и легализације постојећих објеката и постројења који нису у функцији водопривреде, очувања и одржавања објеката бране и Акумулације.

Пре или касније осетићемо последице небриге и лоше стратегије везане за решавање проблема са отпадом, бацањем неразградивог отпада пластичних флаша које доспевају у акумулацију.

Сигурно је да овакав немар трајно угрожава наше водне залихе.

Са друге стране Лесковац као ретко који град у Србији има изграђен ЦППОВ у Богојевцу. До сада су то урадили Крушевац, Шабац, Суботица, Крагујевац, Сомбор.

Имплементација ових постројења је врло скупа, јер захтева изградњу великих грађевинских објеката и уградњу скупе опреме и уређаја за одвијање процеса прераде воде и довођење до квалитета максимално дозвољених за испуштање у реципијент у нашем случају у реку Јужну Мораву.

Ова постројења имају велики значај у очувању животне средине, јер испуштањем непречишћених отпадних вода сва нечистоћа одлази директно у реке које представљају отворене водотокове отпадних вода.

У Лесковцу у конректном случају сведоци смо о каквој се отпадној води ради имајући у виду да се на улазној грађевини на самом постројењу врши сакупљање пливајућих материја, неразградивих материја, влажних марамица, шута, отпада, које несмеју да доспеју на постројење, а присутне су у великим количнама.

Три контејнера на дневном нивоу се напуни из долазеће воде из канализационог система који обухвата 170 км разводне мреже само из града Лесковца и насељених места Горње Стопање, Доње Синковце, Бобиште, Анчики и Братмиловце. Оваква постројења су врло скупа за одржавање, само ћу навести пример да је за потршњу струје потребно одвојити 3 милиона динара на месеченом ниову, не узимајући у обзир финансијска средства за набавку хемикалија, сервисирање опреме, одвоз отпада, муља и ангажовање потребног особља за руковођење постројењем.

Док је сама изградња постројења за пречишћавање коштала:

• за линију воде 10 милиона евра и
• милиона евра уа линију муља.

Није чудо да је изградња оваквих постројења на нивоу Србије у малом броју, јер трошкови умногоме оптерећују пословање јавно комуналних предузећа, при чему се то на идиректан начин прености на наше грађане којима се уводи тарифа за категорију пречишћавања воде у износу од око 45 динара по кубику захваћене воде измерене на водомеру. Али како је и законом дефинисано да загађивач плаћа, сви аспекти су сагледани.

Индустријализација је поред просперитета донела и одређена оптерећења за водоснабдевање.

Индустријске отпадне воде у коначном исходу увек заврше у некој текућој води. Данас постоје прописи за квалитет воде која се испушта и која мора бити доведен до квалитета МДК вредности по Правилнку о испуштању отпадних вода у јавну канализацију од стране корисинка. Али мораће да прође још пуно времена док сви привредни субјекти не покрену поступак предтретмана пре испуштања отпадне воде а много више времена да нам површинске воде поврате свој квалитет.

Посебан проблем представља загађење подземних вода. Ова загађења једним делом узрокује пољопривреда, због коришћења вештачког ђубрива и отпадне вода из сеоских насеља.

Велики проблем представља и последица загађења вода са неуређених депонија.

Вода и отпад повезани су нераскидиво и погубно. Сваки отпад пре или касније доспева до подземних вода загађујући их.

То је дуготрајан и људском оку скривен процес.

Подземне воде су невидљиве, али је њихов утицај видљив свуда. Ипак о њима се мало прича и недовољно се ставља фокус на њих када је у питању формирање плана и политике одрживог развоја.

Иако су невидљиве, потребно је да их учинимо видљивим.

Скоро сва течна свежа вода се налази под земљом.

Потребно је да схватимо да су подземне воде право благо и да престанемо да се немарно односимо према води.

Трећи аспект стратегије се односи на то да воде треба штити и штедети подизањем свести грађана. Најбољи начин је да сваки дан, на сваком месту и у свакој прилици, најмлађу популацију васпитавамо и учимо о томе, да уче да воле природу, да буду осетљива на питања заштите човекове средине, јер ће управо она у будућности доносити одлуке о развоју друштва Нажалост, за многе ствари у животу схватимо колико су важне, тек када већ буде касно – тек када их изгубимо.

Па тако многи воду узимају здраво за готово, јер им је лако доступна и имају је у изобиљу.

ЈКП Водовод је у сусрет овом фокусу успоставио сарадњу са образовним установама од основних, средњих школа и факултета, и омогућио факулатативни обилазак фабрике ППВ „Горина“ како би се деци указало на процес прераде воде од језерске до нивоа воде за пиће. Организованом акцијом запослени у фабрици, спроводе на безбедан начин децу и уводи у све процесе прераде, указујући на низ поступака и третмана који претходе да би се вода довела до потребног нивоа. Оваквим поступањем на директан начин деца сагледавају технологију при чему се упознају са тима да није баш једноставно воду довести до одговарајућег квалитета, како би у наредном периоду поштовали сваку чашу чисте воде коју попију.

Функционисање канализационог система, на који су прикључени корисници, доводи се у питање услед ненаменског и несавесног коришћења.

Примећено је да се у канализацију баца велика количина тешко разградивог материјала, који угрожава несметано одвођење употребљених вода у затворени систем подземних инсталација.

Приликом сваког чишћења, служба канализацијe ЈКП Водовода извуче значајне количине влажних марамица, шута, песка, камења и остали грађевински материјал. Несавесно коришћење канализације доводи до загушења уличне канализационе мреже и до повратног враћања у домове потрошача, јер чврст, неразградив и тешко разградив отпад блокира одвод канализационог садржаја.

Апелујемо да се у канализациони систем не бацају тешко разградиви материјали као што су влажне марамице, остаци зимнице, текстил, улошци, пластика и остали грађевински материјал (шут) који блокира систем. Јер за овакав вид отпада предвиђене су наменске посуде, које се користе за комунални отпад.